Moj put do dijagnoze: zašto se slagalica složila tek sa 30 godina 🧩

Od najranijeg detinjstva nikada se nisam osećala kao deo grupe. Vrtić, škola, koledž, univerzitet, posao — scenario je uvek bio isti: mogla sam da budem ili lider ili izopštena. Sredine nije bilo.

🎒 Detinjstvo: „Svet sa nerazumljivim pravilima“

U vrtiću sam izdržala svega par meseci — počela sam da bežim i stalno se razboljevam. Iskreno nisam razumela:

• Zašto deca umeju da budu okrutna?
• Zašto mi se smeju?
• Po kojim pravilima postoji ovaj svet, u koji nikako ne mogu da se uklopim?

Bilo mi je lakše da se družim sa dečacima — njihov direktan stil komunikacije delovao mi je razumljivo. U školi su me zvali „štreberka“ i „mangupica“. Često sam govorila ono što mislim i nisam razumela zašto me roditelji grde. Jednostavno nisam shvatala da mogu da zvučim grubo ili nepristojno.

Zbog iskrenosti sam „dobijala po nosu“ od svih: od roditelja, vršnjaka i nastavnika.

🎭 Maskiranje kao način da preživim

Pre ili kasnije sam shvatila: postoje neka nevidljiva pravila koja se stalno menjaju. Jedini način da preživim bio je da ih naučim napamet.

• Šta treba reći u ovoj situaciji?
• Kakav izraz lica se sada očekuje?
• Koju emociju treba odglumiti?

Tako je počela moja mimikrija. Igrala sam uloge: poslušna devojčica-odlikašica + zabavni klovn iz razreda koji sve viceve zna napamet. To je bilo nepodnošljivo teško.

Cena maskiranja: Od 12. godine počeli su panični napadi, bolovi u leđima i grudima. Svaka promena rutine izazivala je paralizujuću anksioznost.

🎮 Jedini spas

Mogla sam da se opustim samo kada sam sama: konzola, pesme ili knjige. Ko je još imao kolekciju enciklopedija „Ja upoznajem svet“? ✌️

Sa 14 godina otkrila sam „čarobni napitak“ — alkohol. Davao mi je ono opuštanje o kom nisam smela ni da sanjam. Postajala sam druželjubiva i laka za komunikaciju. Prirodno, kasnije je to preraslo u zavisnost — jer alkohol nikada nije bio rešenje problema, bio je samo anestezija.

📉 Odrasli život: Sagorevanje i depresija

Posao je postao novi krug pakla. Nisam razumela zašto ne mogu da izdržim običan radni dan od osam sati.

• Stalna napetost i „nasmejano lice“.
• Buka, jako svetlo, nemogućnost da budem sama.
• Nespremnost da se pretvaram da sam lojalna i da ćutim o problemima.

Sve to je brzo dovodilo do sagorevanja i otkaza. Do 30. godine upala sam u pravu depresiju sa apatijom i anhedonijom. Nisam razumela šta sa mnom nije u redu.

🇲🇪 Crna Gora i tačka bez povratka

Čak ni preseljenje na more nije pomoglo. Dotakla sam dno: nesanica, beskrajne suze i nespremnost da ustanem iz kreveta, uprkos zalascima sunca na 5 minuta hoda.

Shvatila sam: ili nalazim koren problema i iznova gradim život, ili... (oprez, trigger) iskačem kroz prozor.

✨ Kraj: Kada se slagalica složila

Put do dijagnoze trajao je godinama: ciklusi depresije, psihijatri, psiholozi, učenje. I tek pre godinu i po dana dobila sam odgovor: ASD i ADHD.

Dijagnoza je postavila sve delove koji su nedostajali na svoje mesto. Osetila sam neverovatno olakšanje.

• Nisam „pokvarena“.
• Nisam „loša“.
• Sve što se dešavalo u mom životu konačno je dobilo smisao.

To nije u jednom trenutku rešilo sve teškoće. Ali sam konačno prestala da mahnito kritikujem sebe zbog toga ko sam i da zahtevam od sebe da budem drugačija. Bilo je bolno, ali neophodno.

To mi je pomoglo da manje sagorevam, da nađem posao u kom osećam smisao i ljude koji me razumeju.

I ako se i ti sada nalaziš u nekom sličnom stanju, izgubljen, anksiozan, iscrpljen od sagorevanja, ne razumeš šta sa tobom nije u redu i zašto više ne možeš da izdržiš, znaj da u tome nisi sam. I uvek postoji mogućnost da svoj život učiniš boljim 🙏

I želim da vam pomognem da ne pravite moje greške, da ne prepravljate sebe, da se što ranije dijagnostikujete i učinite svoj život udobnijim.

---

#iskustvo @looking_dopamine #autizam #ADHD #neurodivergentnost #depresija #maskiranje