PRL ili RAS/ADHD?

Аня Вершкова24. мај 2026.10 min čitanja

Lekari su tumačili svaku moju radnju i pripisivali mi motive koje nikada nisam imala. Moje iskrene suze zbog senzornog preopterećenja nazivali su ”demonstrativnom histerijom”, pokušaje da objasnim logiku svojih postupaka ”manipulacijom”, a kada sam molila za pomoć, govorili su mi da samo privlačim pažnju. Godinama su me lečili od graničnog poremećaja, sve dok se u tridesetoj nije ispostavilo da imam autizam i ADHD. Lečili su me od pogrešne stvari, a niko nije ni pokušao da me čuje.

Nažalost, ovo je veoma česta slika. Kada iskusan psihijatar, koji uporno ne želi da ulazi u nijanse ženskog maskinga, postavi dijagnozu BPD (granični poremećaj ličnosti).

Danas se BPD pretvorio u svojevrsnu dijagnostičku deponiju. Tamo se, bez mnogo razumevanja, trpa sve što se ne uklapa u okvire zgodnog opšteprihvaćenog ponašanja, kao što je svojevremeno bilo sa Histerijom.

Prema istraživanjima objavljenim u časopisu Autism (na primer, Slater et al., 2022), autistične žene godinama žive sa pogrešnim dijagnozama, među kojima BPD ubedljivo vodi. Žene su i dalje nevidljive za klasičnu medicinu, naviklu da procenjuje neurodivergentnost prema kriterijumima izvedenim na osnovu ponašanja dečaka.

Šta je zapravo BPD?

Granični poremećaj ličnosti (BPD) — mentalni poremećaj koji karakterišu problemi sa regulacijom emocija, impulsivno ponašanje i teškoće u odnosima.

Razvoj BPD određuje kombinacija genetske predispozicije i uticaja sredine. Genetika igra ogromnu ulogu u nastanku BPD, uporedivu sa neurodivergentnostima, ali BPD nije čisti neurorazvojni poremećaj kao ASD ili ADHD. U osnovi BPD leži takozvana biosocijalna teorija, prema kojoj poremećaj nastaje na preseku dva faktora: urođene osetljivosti nervnog sistema i uticaja „hronično obezvređujuće sredine“ u detinjstvu, kada bliske osobe godinama ignorišu, ismevaju ili kažnjavaju dete zbog njegovih osećanja.

Genetika: Čovek se rađa sa osetljivim nervnim sistemom. Geni određuju osobenosti funkcionisanja amigdale, koja preburno reaguje na stres, i deficit serotonina. Takvo dete po prirodi jače oseća bol, strah, stid i radost.
Sredina: Na tu urođenu ranjivost nadovezuje se invalidirajuće okruženje ili rana trauma. To može biti nasilje, odbacivanje, zapuštenost ili hronično ignorisanje dečjih emocija od strane odraslih („ne plači“, „izmišljaš“, „prestani da praviš scene“).

Odrastajući, takva osoba se suočava sa tri glavne nevolje: totalnom emocionalnom nestabilnošću, zamućenim, difuznim „Ja“ i paničnim, parališućim strahom od samoće.

Šta je zajedničko, a koje su razlike između BPD, ADHD i ASD?

„Užas odbacivanja“ naspram „senzornog pakla“. Kod BPD svaki emocionalni potres pokreće osećaj (makar i zamišljeni) da će te ostaviti ili da nisi voljen/a. Kod ASD/ADHD težak emocionalni slom (meltdown) izaziva kognitivno ili senzorno preopterećenje (od buke, jakog svetla i gužve), kao i nagla promena planova.

Zagonetka self-harma. Kod BPD se samopovređivanje najčešće dešava posle prekida odnosa ili konflikta, kao pokušaj da se osoba izbori sa bolom zbog straha od napuštanja. Kod ASD self-harm može biti ekstreman način uzemljenja (stimming), koji pomaže da se preživi preopterećenje.

Američke planine u odnosima.

Veoma je važno obratiti pažnju na razlike u međuljudskim odnosima.

BPD i fenomen „Favorite Person“ (omiljena osoba). Zbog nepodnošljive, zjapeće unutrašnje praznine i zamućenog „Ja“, osoba nalazi sebi „omiljenu osobu“ (FP) i bukvalno propada u totalno stapanje sa njom. FP se trenutno idealizuje i postaje centar univerzuma. Kroz to stapanje granična osoba konačno počinje da se oseća živo, zaštićeno i „dobro“, privremeno zatvarajući rupu u duši.

Od partnera se pritom nesvesno zahteva bezuslovno, apsolutno prihvatanje i briga, svojevrsna uloga idealnog roditelja koji nikada ne napušta uplašeno malo dete.

Zašto dolazi do raskida?

Druga osoba fizički nije sposobna da izdrži titanski teret takve odgovornosti i gušećeg stapanja. Osim toga, stvarni partner se uvek pokaže kao običan čovek, a ne kao besprekorno božanstvo kakvim ga vidi osoba sa BPD. Dovoljno je da ispolji i najmanju autonomiju (da ne odgovori „kako treba“, da poželi da bude sam), i iluzija se ruši. Očaj se pretvara u bes, obezvređivanje i divlji strah od napuštanja.

ADHD i odnosi kao dopaminska stimulacija. Kod ljudi sa ADHD mozak je u stanju hronične dopaminske gladi. Nove veze, flert, početna zaljubljenost — sve je to moćan fontan dopamina. U toj fazi osoba sa ADHD može biti maksimalno uključena, strastvena i truditi se da bude idealna.

Zašto dolazi do raskida?

Čim novina prođe i počne obična, predvidiva svakodnevica, dopaminska slavina se zatvara. Odnos se pretvara u rutinu koju ADHD-mozak fizički ne podnosi, doživljavajući je kao mentalnu dosadu i sivilo. Interesovanje se gasi samo od sebe. Raskid se ovde često dešava ne zbog dramatičnih uvreda ili straha od samoće, već zato što je partner jednostavno prestao da bude izvor stimulacije.

ASD, hiperfiksacija i limerencija. Kod autizma osoba takođe može fanatično da se zalepi za nekoga, upadajući u stanje limerencije — opsesivne, zaslepljujuće zaljubljenosti. Ali za razliku od BPD, gde je „omiljena osoba“ potrebna kao štaka za samopoštovanje i spas od praznine, kod ASD partner postaje specijalno interesovanje (hiperfiksacija). Autistična osoba pravi od partnera deo svoje slike sveta, svoje rutine i svog načina emocionalne regulacije.

Zašto dolazi do raskida? Teškoće počinju kada partner naruši krute granice autistične osobe ili prekrši njena pravila. Autistično „sve ili ništa“ i netolerancija na promene i nepredvidivost teraju na naglo distanciranje kada osoba sa ASD oseti senzorno ili kognitivno zadiranje u svoj prostor.

Difuzno „Ja“

Osećaj gubitka sopstvenog identiteta, utisak da ne razumem ko sam — to je zajednički bol, ali se doživljava kroz potpuno različite unutrašnje mehanizme.

BPD: Praznina i kameleonstvo. Osoba sa BPD nema stabilno unutrašnje jezgro. Osećaj sopstvenog „Ja“ zavisi isključivo od toga ko je trenutno pored nje. To se ispoljava kroz stalno menjanje vrednosti, političkih stavova, stilova oblačenja pa čak i životnih ciljeva, prateći novo okruženje.Primer: U vezi sa sportistom, devojka iskreno počinje da trči ujutru, da se zdravo hrani i deli njegovu filozofiju. Posle pola godine, nakon raskida i ulaska u društvo muzičara, može da ostavi sport, počne da puši, sluša rok i iskreno se čudi kako je ranije mogla da živi drugačije. Bez spoljnog odraza u očima značajnog drugog oseća zastrašujuću, ledenu prazninu, kao da uopšte ne postoji.
ASD: Iscrpljujući masking. Autistično „Ja“ nigde ne nestaje, ali biva živo sahranjeno pod tonama zaštitnih socijalnih maski. Još od ranog detinjstva autistična devojčica shvata da njene prirodne reakcije ljudima deluju „čudno“, pa uključuje analitičko kopiranje: pamti kako treba da se osmehuje, kako da drži leđa, koje fraze da koristi u ćaskanju.Ovaj masking postaje automatski, ali odnosi sve resurse. Tragedija identiteta ovde je u tome što se toliko navikneš na tu ulogu preživljavanja da više ne znaš ko si bez nje, i počinješ da veruješ da takav/takva kakav/a jesi sigurno nećeš biti prihvaćen/a i da ćeš biti odbačen/a“
ADHD: Groblje interesovanja i sindrom uljeza. Kod ADHD kriza identiteta nastaje zbog osobenosti dopaminskog sistema. ADHD-mozak se momentalno zapali za novu ideju: kupovina skupe gitare, kurs šivenja, pejzažni dizajn, programiranje u Pythonu, učenje španskog. U tom trenutku izgleda: „To je to, moj poziv! To sam ja!“. Ali čim se mozak zasiti prvom lakom informacijom, dopamin opada, interesovanje se gasi i hobi odlazi na otpad.Na kraju, do odraslog doba iza osobe se formira ogromno groblje napuštenih interesovanja. Pošto ni u šta nije ušla dovoljno duboko, razvija se totalan osećaj sopstvene nekompetentnosti. Uključuje se brutalni sindrom uljeza: „Znam pomalo o svemu, ali ni u čemu nisam profesionalac. Ja sam niko. Nemam na šta da se oslonim, nemam jedan stabilan identitet, ja sam samo skup haotičnih impulsa koji nikad nisu dovedeni do kraja“.

A šta je zajedničko sa cPTSD?

Kompleksni posttraumatski stresni poremećaj (cPTSD) — to je još jedan „blizanac“ BPD, mešanje sa kojim uništava živote. cPTSD se razvija kao posledica dugotrajne, ponavljane traumatizacije iz koje nije bilo moguće pobeći (psihičko ili fizičko nasilje u detinjstvu).

Oba stanja odaju žestoki emocionalni flešbekovi, divlja razdražljivost, hronični osećaj krivice, stida i duboki problemi u odnosima. Štaviše, ona često koegzistiraju, jer ranjiv neurodivergentan nervni sistem (ASD/ADHD) mnogo teže podnosi stres, a autistična deca su zbog svoje različitosti višestruko češće izložena vršnjačkom nasilju i zlostavljanju nego neurotipična.

U čemu je ključna razlika? Osoba sa BPD u odnosima očajnički traži stapanje, da bi se spasla od praznine, i njen glavni užas je odbacivanje i napuštanje.

Osoba sa cPTSD u odnosima pre svega traži bezbednost, a njen glavni užas je pretnja, zadiranje i gutanje njene ličnosti. „Granična“ osoba će na i najmanju pretnju raskidom vikati, moliti i zadržavati. Osoba sa cPTSD će pri porastu napetosti jednostavno otići u duboku disocijaciju, zatvoriti se u sobu ili preventivno prekinuti kontakt da bi zaštitila sebe („bori se ili beži“). Kod nje nema podele ljudi na „svetce i čudovišta“, postoji bazično nepoverenje prema svetu kao izvoru opasnosti.

Mračna strana disregulacije: Poremećaji ishrane, zavisnosti i adrenalin

Još jedna zona dijagnostičke zabune jeste samodestruktivno ponašanje. I kod BPD i kod AuDHD ljudi često pate od zavisnosti, ali su funkcije tih postupaka različite:

Kod BPD: Bulimija, anoreksija, alkohol, kockanje i adrenalinski rizik su reakcija na nepodnošljiv talas bola zbog straha od napuštanja ili praznine. Supstance ili rizik koriste se kao trenutna anestezija, da bi se taj pakao utišao baš sada.
Kod AuDHD: Za ADHD alkohol, spontana kupovina, rizik i prejedanje predstavljaju način da se nadoknadi dopamin, da se stimuliše mozak kome je dosadno. Kod ASD alkohol često postaje jedini način da se preživi u socijalnom okruženju, da se smanji snažan socijalni stres i utiša senzorni košmar unaokolo. A poremećaji ishrane kod autizma često su povezani sa senzornom izbirljivošću prema teksturi hrane ili krutom potrebom da se rutina drži pod kontrolom.

Žig neadekvatnosti: Stigma koja ubija

I upravo ovde dolazimo do najteže strane ove dijagnostičke zabune. BPD je neverovatno stigmatizovana dijagnoza. U medicinskom i psihološkom okruženju prema njoj postoji ogromna predrasuda. Umesto saosećanja žena dobija etiketu nasilne, neadekvatne i manipulativne. Uključuje se profesionalni gaslajting i prestaju da te čuju, svodeći svake iskrene suze na „još jednu graničnu igru“.

„Kada sam pokušala da kažem svom psihoterapeutu da antidepresivi ne pomažu, a da me od zvukova na ulici boli glava, on se snishodljivo smeškao i zapisivao u svesku: ”Pacijentkinja privlači pažnju, ispoljava granični otpor i manipuliše”. Moja dijagnoza BPD postala je savršen izgovor lekarima da uopšte ne ulaze u to šta mi se dešava“.**(Iz blogova neurodivergentnih žena)

Ako se pod maskom BPD godinama skrivao autizam ili ADHD koji nisu bili na vreme prepoznati, posledice postaju tragične. Čovek, zaključan u kavezu tuđe dijagnoze i beskrajnog osećaja krivice zbog svoje „pokvarenosti“, neizbežno tone u najteže sagorevanje i depresiju.

Odsustvo adekvatne pomoći i izolacija dovode do zastrašujuće statistike: obe grupe dele među sobom najviši nivo suicidnog rizika. Autistične devojke bez intelektualnih teškoća umiru od suicida 13 puta češće nego neurotipične, jednostavno zato što ih niko nije čuo i razumeo.

Zato, ako već dugo osećate da vam terapija ne pomaže i da dijagnoze koje vam postavljaju ne opisuju baš sasvim vašu sliku iskustva, možda vredi pogledati u pravcu dijagnostike neurodivergentnosti.

Nadam se da će se jednog dana situacija promeniti i da žene neće morati da dočekuju 30-40-50 godina pateći zato što ne razumeju šta im je, pokušavajući da prežive i ne dobijajući pravu dijagnostiku i podršku.

A za sada mogu samo da kažem da mi je drago što se to polako menja, što sve više ljudi o tome govori i što se sve više stručnjaka time bavi. I dajem svoj mali doprinos kroz svoj blog 🫶