Zašto standardna terapija ne odgovara neurodivergentnim osobama?

Jednom sam izašla sa seanse i shvatila da mi je gore nego što mi je bilo pre 😔 I to je trajalo pola godine!

Disklejmer: pominjanje traumatičnog iskustva i suicidnih misli

Još nisam znala da imam ASD i ADHD. Ali imala sam depresiju i, kako se kasnije ispostavilo, autistično sagorevanje koje ju je isprovociralo. A još pride i kPTSP, ali za to sam sigurno oduvek znala. Tada sam tek počela da učim za psihologa i još mnogo toga o sebi nisam razumela. Mislila sam da što je proces bolniji, to ću brže sve izvrnuti napolje, isplakati i da će me pustiti. Ali nije mi postajalo bolje. I to uprkos tome što sam uzimala antidepresive. Ponekad sam počinjala da sumnjam, kada sam posle još jedne seanse ležala sklupčana i zavijala na sav glas. A pre toga je bilo i drugo iskustvo sa drugim terapeutom. Jednom smo skoro celu seansu imali meditaciju sa vizualizacijom prijatnih mesta i dečjih uspomena, koje su me tokom procesa radovale. Ali nakon njenog završetka sedela sam na podu, plakala, i mislila samo na to da hoću da odem u kuhinju i uzmem nož.

Ovo su najteži slučajevi. I pričam ih ne da bih vas uplašila, nego da bih vas upozorila na to da treba veoma pažljivo da se odnosite prema svom stanju tokom terapije.

Naravno, rad sa psihologom nije uvek prijatan proces, ali psiholog mora da zna za prozor tolerancije (nivo pobuđenosti nervnog sistema pri kojem imate pristup doživljajima, ali ne ispadate iz razgovora i možete da se regulišete, osećate se bezbedno).

I da reaguje na svako vaše izletanje i u preteranu emocionalnost i u disocijaciju, kada vaša psiha zatvara pristup osećanjima i vi kao da sve posmatrate sa strane ili kao da je sve postalo veoma nestvarno i lepljivo, usporeno.

To jest, uprkos proživljavanju teških osećanja, vi treba da se osećate bezbedno. To i jeste zadatak terapeuta. Da vas razume, da zajedno sa vama proučava vaš unutrašnji svet, da stvara komforan i bezbedan prostor, gde ćete moći da podelite i razgovarate o svim svojim najvažnijim temama. I još nešto: terapeut treba da primeti ako nema napretka, ako vam postaje sve teže, i da vam preporuči da se obratite psihijatru za medikamentoznu podršku, zato što se u nizu slučajeva bez nje ne može i ona će vam značajno olakšati život i ubrzati proces terapije. A ponekad će vam i spasiti život.

Posle dugog uvoda pređimo na konkretna istraživanja i brojke, kao i na to kako treba da bude izgrađen proces terapije sa neurodivergentnim klijentom. Upozoren znači naoružan. I biće vam lakše da primetite neke red flag-ove u ranim fazama, da ih prodiskutujete sa psihologom ili da se za drugo mišljenje obratite drugom stručnjaku.

Šta kažu istraživanja

Počnimo od toga koliko nam je pomoć uopšte potrebna. Do 70% autističnih odraslih osoba doživi bar jednu depresivnu epizodu tokom života, a oko 50% ispunjava kriterijume za anksiozni poremećaj. Dakle, stručnjacima se obraćamo veoma često. Pitanje je šta se dešava dalje.

Odustajemo od terapije češće nego neurotipični. Među odraslima sa ADHD u randomizovanim kontrolisanim istraživanjima nivo prevremenog prekidanja terapije iznosi od 26,6% do 50%. I to u uslovima kliničkog istraživanja, gde se ljudi posebno zadržavaju. U realnoj praksi brojke su, najverovatnije, više. Poređenja radi, među ljudima sa anksioznim poremećajima u celini nivo osipanja iz KBT iznosi od 9% do 35%.

Zašto odlazimo? Među najčešćim razlozima prevremenog završetka terapije, prema proceni samih stručnjaka: nezadovoljstvo tipom ponuđene intervencije i nesklad terapije sa očekivanjima klijenta. „To nije ono što mi treba“.

„Pitala sam se: možda je problem u meni? Možda sam previše rigidna za isceljenje. A onda sam počela da slušam iste reči od drugih autističnih ljudi — onih koje je terapija retraumatizovala, zato što je gaslightovala njihovu živu logiku. Ljudi koje su učili da sumnjaju u sopstvenu jasnoću.“ — Lovette Jallow, Substack, 2025

Adaptirani pristupi rade bolje od standardnih i to je dokazano. Intervencije adaptirane za autistične ljude pokazuju veću efikasnost u poređenju sa standardnim pristupima kod anksioznosti i OKP.

Ali većina stručnjaka ne ume da adaptira. U sistematskom pregledu iz 2023. godine nedostatak specijalizovane obuke naveden je kao jedan od glavnih ograničavajućih faktora. Jedan od učesnika istraživanja, praktičar, rekao je: „Ne vidim sebe kako pomažem ovoj osobi zbog svoje obuke. To bi bila medveđa usluga“. U ruskojezičnom segmentu rad sa neurodivergentnim odraslim osobama uopšte se pojavio relativno skoro, kao i u mnogim zemljama. Zato je važno da pažljivo tražite i birate stručnjake (i psihologe i psihijatre), da gledate ko zaista radi sa neurodivergentnima. Pogotovo ako ni sami još niste sigurni u dijagnozu.

Sa čim se tačno suočavamo u standardnoj terapiji

Teškoće proizlaze iz nekoliko osnovnih neslaganja između toga kako je standardna terapija postavljena i kako funkcioniše neurodivergentan mozak.

1. Veći deo terapijskih tehnika oslanja se na to da možeš da ispratiš svoje emocionalno stanje u trenutku, da ga imenuješ i povežeš sa telesnim senzacijama. Aleksitimija i snižena interocepcija čine ovaj proces otežanim ili nemogućim, osećanja mogu da se javljaju sa zakašnjenjem, ili možeš da osećaš nešto, ali ne možeš da diferenciraš šta.

2. Od nas se traži da radimo ono što nas iscrpljuje, i to se naziva lečenjem. Grupni formati, telesne vežbe sa nepoznatim ljudima, domaći zadaci, bihejvioralna aktivacija u stanju sagorevanja. Sve to zahteva resurse koje možda nemamo. A kada kažemo ne mogu, ili mi je od toga gore, to mogu da smatraju otporom. Kakva je to onda terapija.

Bihejvioralna aktivacija — protokol je funkcionalan, zasnovan na dokazima, zaista pomaže kod depresije. Ali ne kod autističnog sagorevanja. To je sindrom iscrpljenosti posle hronične neusaglašenosti između onoga što svet traži i onoga što mi realno imamo. Želja da legneš i zatvoriš se nije simptom koji treba ukloniti. To je signal nervnog sistema: preopterećena sam, treba mi izolacija, to je jedini način da se oporavim.

„Uverenje da je trud jednak vrednosti dovelo me je do radne adikcije. Lične granice su se izbrisale. Stid je bio toliko jak da sam čak i posle dijagnoze izbegavao društvo drugih neurodivergentnih ljudi“ — Essy Knopf, 2025

3. Naše ponašanje u kabinetu čita se kao simptom. Kašnjenja i zaboravnost su „izbegavajuće ponašanje“ ili „otpor“. Duge pauze su „teškoće sa kontaktom“, marker izbegavajućeg ili shizoidnog poremećaja. Mnogo dodatnih pitanja — anksiozna privrženost, hiperkontrola, narcističke crte. Kršenje settinga — znak BPL.

Ukratko, skoro svako neurodivergentno ponašanje u kabinetu terapeuta lako se uklapa u šablon poremećaja ličnosti. Zato što su simptomi zaista slični. A razlikovati ih je posebna veština, koja zahteva znanje i iskustvo.

Posebno — kontakt očima. Ne gledaš u oči tokom razgovora — znači da izbegavaš, ne slušaš, nešto skrivaš. U stvarnosti, za mnoge autistične ljude direktan kontakt očima je poseban kognitivni zadatak, koji konkuriše zadatku slušanja i mišljenja. Često bolje čujemo i razumemo kada ne gledamo.

Šta stoji iza svega toga: kašnjenja i zaboravljena plaćanja mogu biti simptomi izvršne disfunkcije, odnosno teškoća sa planiranjem, prebacivanjem i radnom memorijom, koje su deo ADHD i autizma. Duge pauze pre odgovora mogu biti monotropna obrada informacija, kada mozak ide duboko u jednom pravcu i sporo se prebacuje. Mnogo dodatnih pitanja? Bukvalno mišljenje i potreba za preciznošću i predvidljivošću. Nezavršeni domaći zadaci često su kombinacija izvršne disfunkcije i toga da je zadatak delovao nejasno ili neprikladno.

4. Uče nas da sumnjamo u ono što funkcioniše kao zaštita. Izbegavanje bučnih mesta, potreba za rutinom, stimming, povlačenje u izolaciju posle preopterećenja, sve se to često tumači kao disfunkcija koju treba ukloniti. Iako su za mnoge od nas to adaptivne strategije koje zaista pomažu u regulaciji nervnog sistema.

5. Ne upozoravaju nas da tehnika možda neće odgovarati. Disanje po kvadratu, meditacija, skeniranje tela — kod dela neurodivergentnih ljudi pokreću anksioznost, umesto da je smanjuju. To su tehnike iz arsenala rada sa anksioznošću i paničnim napadima. Udah na 4 brojanja, zadržavanje, izdah, zadržavanje. Logika: usporiti disanje i aktivirati parasimpatikus.

Kod dela neurodivergentnih ljudi, posebno sa anksioznošću i pojačanom senzornom osetljivošću, namerno fokusiranje na disanje proizvodi upravo suprotan efekat. Počinješ da kontrolišeš automatski proces koji je radio sam od sebe. Telo to registruje kao pretnju i anksioznost samo raste.

4. I ono najvažnije: često ne znamo da nešto nije kako treba. Zato što su nam celog života govorili „svima je tako“, „samo se potrudi“, „preteruješ“. Dobro umemo da sumnjamo u sopstvene senzacije. Loše umemo da verujemo signalu „od ovoga mi je gore“.

A šta onda zapravo deluje?

Neuroafirmativni pristup. To je princip: prvo čovek, pa onda protokol. Ti sa svojim osobenostima si polazna tačka. A ne standardna šema koju treba primeniti na tebe.

U praksi to znači jedno: ne odgovaraju ti sve tehnike. I to je normalno. Disanje po kvadratu izaziva paniku — sklanjamo ga, tražimo nešto drugo. Fokus na senzacije u telu ne radi kod snižene interocepcije — adaptiramo ili menjamo. Bihejvioralna aktivacija pojačava iscrpljenost — znači, prvo razjašnjavamo šta se dešava, pa se tek onda pomeramo dalje.

Dobar stručnjak se ne drži protokola kada vidi da je čoveku od njega gore. Menja alat. Zato što je alat za čoveka, a ne čovek za alat.

Sledeći put ćemo detaljnije pričati: koji se pristupi zaista mogu adaptirati za neurodivergentne i zašto.